Do sada smo imali parametre nanoagenata:
p_a
p_d
p_i
p_k
p_sd
Agenti su ulazili u celiju ako prepoznaju celiju i tada je dinamika toga bila vodjena p_a, p_d, p_i verovatnocama.
Ako ne prepoznaju celiju bio je tu curiosity.
Sada za ulazak u celiju treba da imamo tri mehanizma:
Endocytosis. Bivsi osnovni mehanizam ulaska (znaci p_a, p_d, p_i) s tim sto sada striktno mora da se prepozna receptor, ako se ne prepozna, nema ulaska tim mehanizmom.
Passive diffusion. Nespecificni ulazak u celiju, nema receptora za to tako da nema prepoznavanja niti p_a, p_d, p_i dinamike. Ako se NA nadje na celiji treba da ima samo neku verovatnocu pasivne difuzije (ona je mnogo sporija od endocitoze, ali jos moram da proverim eksperimentalne podatke)
Transporter-mediated drug uptake. Ovo je u realnom svetu nesto izmedju 1 i 2. Postoji aktivni transport ali transporteri nisu strogo specificni vec se aktiviraju za siroke grupe lekova. Nisam jos siguran kako to najelegantnije implementirati. Trenutno mi samo pada na pamet da NA podelimo na n nekih grupa i da onda kazemo da transporteri prepoznaju sve sto je unutar te grupe.
Kada se NA nadje u celiji, prvo sledece sto se desava je verovatnoca za njegov efflux van celije. To bi trebalo da je jednostavno: Postoji verovatnoca da bude ispumpan napolje i tada vise nije u celiji ali se vraca u spoljni prostor.
Ako NA nisu ispumpani napolje, ide sledeca prepreka:
mogu biti razgradjeni (tada imamo samo neki npr dissapearance rate);
mogu biti ne-aktivirani (to vazi samo za NA koji treba da se aktiviraju da bi mogli da imaju klinicki efekat. Znaci treba da imamo podelimo NA na grupu onih koji mogu odmah da deluju i grupu onih koji moraju prvo da se aktiviraju da bi delovali).
I na kraju, ako su prosli sve prepreke imamo nase p_k i p_sd.
Na svaki od gornjih aspekata celija moze da razvije odredjeni stepen rezistentnosti.
Jedna od strategija klinicke borbe protiv rezistentnosti je da se (osim razvoja novih lekova) uz lek da i nesto sto ce omoguciti da taj lek ispolji pun efekat. To drugo ne mora nuzno da bude novi lek. Pitanje je onda da li da uz lekovite NA, generisemo i agente koji mogu da smanje efekat rezistentnosti? Npr ako celija smanji uptake rate, onda taj agent deluje tako sto poveca uptake rate.
Napraviti broj grupa N (da bude lako izmenjlivo) u koje ce se svi NA svrstati nasumicno (za sada)
Efflux je osobina CC-a koja modifikuje Pd, npr x procenat celija je rezistentan. TODO odrediti tacno kako
Grupisanje (Pro| NePro+(+? Endocitozni i +?passive diffusion))
Neke celije mogu da postanu neunistive od svih ProAgenata tako sto iskjluce killing probability agenata. Ovo traje nekoliko vremenskih koraka , to vazi i za rezistentnost na grupe i rezistentnost na pojedince.
Ponasanje tumora jos uvek nije definisano i kako reaguju na odredjene grupe
Do sada smo imali parametre nanoagenata: p_a p_d p_i p_k p_sd
Agenti su ulazili u celiju ako prepoznaju celiju i tada je dinamika toga bila vodjena p_a, p_d, p_i verovatnocama. Ako ne prepoznaju celiju bio je tu curiosity.
Sada za ulazak u celiju treba da imamo tri mehanizma:
Kada se NA nadje u celiji, prvo sledece sto se desava je verovatnoca za njegov efflux van celije. To bi trebalo da je jednostavno: Postoji verovatnoca da bude ispumpan napolje i tada vise nije u celiji ali se vraca u spoljni prostor.
Ako NA nisu ispumpani napolje, ide sledeca prepreka:
I na kraju, ako su prosli sve prepreke imamo nase p_k i p_sd.
Na svaki od gornjih aspekata celija moze da razvije odredjeni stepen rezistentnosti.
Jedna od strategija klinicke borbe protiv rezistentnosti je da se (osim razvoja novih lekova) uz lek da i nesto sto ce omoguciti da taj lek ispolji pun efekat. To drugo ne mora nuzno da bude novi lek. Pitanje je onda da li da uz lekovite NA, generisemo i agente koji mogu da smanje efekat rezistentnosti? Npr ako celija smanji uptake rate, onda taj agent deluje tako sto poveca uptake rate.
@yotf